Да године нису препрека за добра дела, показала нам је једна од најстаријих чланица ОО СНС Чукарица Милка Јовановић-Кокотовић, која има пуних 90 година. Хуманост бака Милке не познаје границе, па је тако даривала две иконе цркви Покрова Пресвете Богородице у Сребреници.

На Петровдан ујутру, у 8 сати, испред храма Покрова Пресвете Богородице у Сребреници, зауставио се аутомобил београдског свештеника проте Витомира Костића. Прота Витомир је у Сребреници са радошћу ишчекиван, јер је раније најавио свој долазак и учешће на литургији. Отворивши задња лијева врата, из аута је изашла онижа, насмијана и врло љубазна старија госпођа, уз ријечи: „Хвала ти, Боже, стигла сам у Сребреницу, испунила ми се последња жеља“. То је била Милка Кокотовић-Јаворина. Иако је загазила у десету деценију живота, смогла је снаге да дође у мученичку Сребреницу и помоли се Богу за српске мученике Сребренице и Братунца, страдале током Отаџбинског рата 1992-1995 године. Бака Милка је донијела двије иконе на дар нашој цркви: икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Светих царских мученика Романових, чију стогодишњицу страдања обиљежавамо ове године. Уз иконе је приложила и новчани прилог за обнову храма Покрова Пресвете Богородице, њену молитву и благослов српском народу Сребренице, који је написан на полеђини икона. Послије литургије, присуствовала је парастосу за страдале мученике у Залазју, а потом се поздравила и отпутовала кући.

Разлог за наше писање, свакако није материјална помоћ баке Милке храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници. Ни она не зна, а вјероватно само Бог зна, број цркава, манастира, сиротишта, сиромашних и болесних, којима је она помогла. Њена вјера, снага, воља за животом и човјекољубље без граница, оставили су нас без даха.

Бака Милка се представља како Личанка, иако преко седамдесет година живи у Београду. Младост памти по мукама и страдањима. Најприје од усташа, а потом од комуниста. Преживјела је покољ у родном селу Млакви у Лики, у коме су 6. августа усташе побиле 286 Срба, од чега је скоро половина дјеце. Затим на Голом отоку, гдје је мучена до граница издржљивости, јер није хтјела да изда брата Стевана. На послијетку, вишедеценијском константном дискриминацијом од брозоморног репресивног државног система. Са супругом Душаном није имала дјеце, а радни вијек је провела као медицинска сестра, углавном у Либији. Током последњих пар деценија, активно се бави доброчинитељством. Обнавља, у рату уништену цркву у родном селу. Обилази цркве, манастире, сиротишта, болесне, сиромашне, поплављене, узнесрећене, да им помогне, али и да пружи своју топлу ријеч утјехе. Попут старих српских ктитора и задужбинара, бака Милка не дозвољава да јој један дан живота прође, а да она некоме не помогне. Она скромно каже да је то њен дуг отаџбини и страдалима за вјеру православну и да су њена доброчинства сасвим природна појава.

У времену општег отуђења, немара за потребе ближњег и устоличења индивидуалистичког конформизма, појава баке Милке оставља врло снажан утисак. Толико година, толико страдања и мучеништва, а толико снаге, вјере, љубави и жртве, у једној особи сасвим крхког тјелесног склопа… сила Божија се у немоћи пројављује.

Председник ОО СНС Чукарица Раде Петровић је изразио захвалност бака Милки на показаној хуманости, са жељом да нам још дуго година поживи у здрављу, како би њено доброчинство и човекољубље се ширило и ван граница наше Чукарице, а и Србије.

Преузето са: http://www.despotovina.info